Intervju

Igor Rems: Ovdje pjesnici nisu nikome potrebni

| 22:05:2012 | 22:25:30

Igor Rems, pjesnik i slikar, rođen je u Baru, a živi u Kelnu i rodnom gradu. Od 1996. do danas objavio je devet poetskih knjiga, i dobio veliki broj književnih nagrada (Povelja Rastko Petrović - Beograd, Naji Naaman – Liban, Kočićevo Pero - Banja Luka, Irin Pirin – Bugarska, Menzionati Straodinari, Nosside – Italija, Hermes – Grčka). Prevođen na njemački, engleski, poljski, makedonski, bugarski, grčki, italijanski i francuski. Član je Udruženja književnika Srbije, Crne Gore i Njemačke. Kao slikar, imao je više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
 
- Obično pri tvom predstavljanju ide matrica “pjesnik i slikar iz Bara koji živi u Kelnu”, šta si prvo postao - pjesnik ili slikar? Što je prvo isplivalo iz tebe?
Mislim da sam taj osećaj za slikarstvo imao još u predškolskom periodu, a kroz osnovnu školu i gimnaziju se razvijao. Zanimljivo je da, dok je sestra bila u Gimnaziji, a ja u osnovnoj školi, slikao sam sve što je potrebno. Kada sam ja došao u srednju školu, profesor likovnog Brajović je, videvši slike koje sam donio, pitao na kojoj je godini slikarstva moja sestra, očigledno misleći da sam donio sestrine radove. U srednjoj školi sam počeo da pišem poeziju, da puno čitam, i bilježim misli.
 
- Šta si više, slikar ili pjesnik?
Sebe više osećam kao pesnika nego kao slikara. Slikarstvo mi više dođe kao lepo odmaranje.
 
- Svi Barani koji te znaju, znaju da si bio nevjerovatan zaljubljenik u rock muziku i da je ona bila ta koja je kanalisala tvoj umjetnički izraz.
Nisam bio zaljubljenik u rock muziku, već fanatik. Tada u Baru nije bilo nikoga ko je bio na više koncerata po Evropi, a teško da ga i sad ima. Najviše pamtim “Zeppeline” u Knebworthu 1979. godine, i “Pink Floyd” u Linzu 1986. godine.
 
- Bila je opštepoznata tvoja zbirka ploča?
Zašto “bila”, još je tu, u Zgradama Prvoborca, nekih 1000 komada, možda koja stotina više. Tada je kult ploča bio zaista u punoj snazi, jer, imati ploču značilo je da dolaze kod tebe pobornici i pobornice muzike, to su sad jako poznati ljudi... Mi smo i bukvalno proučavali ploče, sve smo znali, kad je ko rođen, «odakle» svira, po tonu smo znali ko od gitarista svira...
 
- Stariji Barani pamte te i po motoru?
Uf, vozio sam onako dugokos kroz celu opštinu, preko Sutormana i Volujice, “Easy Rider” na barski način...
 
- Kako si se uopšte obreo u Njemačkoj?
Definitivno sam otišao 1993. godine, kada je ovdje bila katastrofalna ekonomska situacija, uz sankcije i plate od dve do pet maraka. U Njemačkoj sam imao poznanicu koja me pozvala da dođem, da pokušam da organizujem drugi život...
 
- I organizovao si, a pišeš li kad na njemačkom?
Ne, nikad, to je jako težak i zahtevan jezik, i nema tu slobodu kao naš, nema dvosmislenosti, mora sve da se definiše što se izgovori ili napiše.
 
- Pjesnici imaju dvije vrste promocija, klasičnu i onu relaksiranu, uz veći stepen slobode, svakako zanimljiviju za prisutne.
Ja sam pristalica klasične promocije, jer u relaksiranoj atmosferi više dolazi do izražaja priča koja nije kritičarskog duha. Dobrica Ćosić kaže, parafraziram, da vagu i mjeru svog dela pisci traže kod onih koje cene, i ja se povodim time. Želim da čujem na licu mesta te kritičare koje cenim. Bitno mi je i kako publika reaguje, a rekao bih da je razgovor nakon promocije najveći eho kvaliteta.  
 
- Dobitnik si velikog broja nagrada, posljednje tri su iz Bugarske, Italije i Grčke. Koja ti je nagrada nadraža?
Najdraža mi je “Rastko Petrović”, možda jer je prva. Ova iz Bugarske plod je učešća na međunarodnom konkursu, i ova iz Italije, takođe. U Italiji su jako rigorozni uslovi učešća, moraš imati neobjavljenu pesmu na odličnom italijanskom jeziku, a sami festival je pun Latinoamerikanaca kojima je jako stalo da budu na toj smotri. Dolaze iz Brazila, Perua, Argentine, Kostarike, Meksika...
 
- Prelaze toliko kilometara samo radi učešća dva dana na festivalu?
Poezija u Latinskoj Americi ima drugačiji status nego kod nas. Ovde pesnici nisu nikome potrebni, pa ni sami sebi. Mi imamo više pesnika nego čitaoca. To je porazno za pesnike, a i za samo društvo.
 
- Nismo se dotakli Grčke?
Dobio sam poziv od Svetskog kongresa pesnika, oni su organizovali prvi Mediteranski festival poezije. I prosio sam za odlazak, od Ministarstva do grada Bara, jer su troškovi poprilični, iako je to maltene kućni prag. Na pozive iz Velsa i Amerike nisam smio, kao ni drugi naši pesnici, ni da pomislim. Što se Grčke tiče, negde je nešto plaćeno, negde nije, ali sam otišao sa jednom jedinom prevedenom pesmom na njihovom jeziku, ostale su bile na engleskom. Dobio sam nagradu “Hermes”.
 
- Kad sve saberemo, ti si najnagrađivaniji pjesnik ovog grada?
Ne pratim baš, malo sam odvojen, ali ako ti kažeš...
 
- To što si “odvojen” ti pomaže ili odmaže?
Pomaže, jer sam odvojen i fizički, ali i odvojen od ovdašnje literature - da sam blizu možda bi me ponelo da budem sličan. Čitam ja od naše literature ono što volim, možda nešto nesvesno i obradim, uostalom Danilo Kiš je rekao da najviše voli da tuđe rečenice koje mu se dopadaju prenese u svoju knjigu.
 
- Tvoja posljednja knjiga je “Žena koje nema”. Vjerovatno su te već pitali da li naziv inspirisan Andrićem.
Svako ko se imalo dotakao literature, povezuje naslov sa “Jelenom, ženom koje nema”, ali je posve druga priča u pitanju.
 
- Prvi put je knjiga promovisana u Beogradu, u “Madlenijanumu”.
Trebalo je da to bude neklasičnija promocija, kao muzičko-poetsko-scensko delo, ali se ipak pretvorilo u klasičnu promociju, s tim da je Kamerni orkestar “Mokranjac” izveo Hobergovu “Svitu”, tako da je bilo zaista fascinantno.
 
- A voditelj programa bio je čuveni glas naših djetinjstava Dejan Đurović.
Jeste, čak smo se dohvatili i Dupila, Crmnice, ma, on je u apsolutno dobroj formi.
 
- U pjesmama iz te knjige ima religiozno-nacionalne tematike, ali utkane u ljubavnu pjesmu, u lirski emotivan sklop. Koliko, kad pišeš, svjesno barataš tim idiomima religije, nacije... Mogu se jasno vidjeti i boje u tvojim pjesmama, vidi se da si i slikar.
To izađe u nekom snu, mnoge moje pesme nastale su u nesvesnom stanju. Ja to odgledam, a mnogo puta ustanem da uhvatim trag i zapišem. Najbolje pesme sam “stvorio” u snu i kad hodam, a te pesme nikad nisam “uhvatio” i ne mogu da se vrate. Ne postoje reči kojima bih mogao da opišem proces stvaranja, nisam ja taj koji stvara, to je produžena nečija druga ruka koja kroz mene govori o ženama, bojama ili slikama.
 
Postoje dvije vrste pjesnika. Oni koji se muče i porađaju pjesmu, i oni kojima to ide “kao iz vode”. U koje ti spadaš?
- Nekad napišem pesmu u cugu, nekad samo rečenicu pa je pustim da odleži i nadogradi. Desilo mi se i da iz nekih rečenica iz osamdesetih tri decenije kasnije nastane pesma. Nema tu pravila, to i jeste moć poezije, to da je nepredvidiva.