Tragovi

Cpt. Vajo Sinanović: Na Svetog Nikolu, kad te kuvar naljuti

| 19:12:2017 | 10:53:23

Danas je pravoslavni Sveti Nikola, slava mnogih barskih familija, zaštitnik pomoraca, i tim povodom je Vahid M. Sinanović, kapetan duge plovidbe iz Bara, evocirao uspomene barskih marinera:
 
Često sam čuo od starih pomoraca da je barsku “Prekookeansku plovidbu”, kao najmlađu u tadašnjoj Jugoslaviji, osnovala UDBA, za “svoje potrebe”!? Jaku dozu “sujme”, ako je bilo, davao je podatak da je za prvog dugogodišnjeg direktora Kadrovskog sektora bio imenovan major OZNE, a za mene gospodin Duka Popović! Onaj Duka za koga se govorilo da je bio “majka” za pomorce, a pomorci, ka pomorci, sjetili bi se njegove dobrote ka’ lanjskog neverina!

Tako je ostala ona njegova čuvena “Kad je muka, đe si Duka, kad j…te, Duku ne zovete”! Tako su pričali kad sam poćinjao! Laž čuo, laž Vam prenosim.
 
No, kako god, osnivanjem nove kompanije, pomorske, trebalo je naći valjanog kadra: od komandnog, oficira, strojara do članova niže posade! Snalazio se kadrovski sektor od zaleđa Zadra, kasnije tzv. hrvatskih filipinaca do Crmničana, Grbljana, Ulcinjana, a u tim počecima sasvim malo Starobarana! Jedan od prvih Starobarana koji je počeo na “Prekookeansku” bio je kuvar Adžija - Aljo D.!


Govorili su mi stari pomorci (nisam ni ja više cvjećka, bogomi) da nikad nisu jeli bolje, tj ukusnije ćufte no kad ih šćaše Aljo napravit’ ! Govorahu: “Šćaše pljunut u šake, protrlja ka’ kad držalo od motike fata, pa uz bismillahi od mljevenoga mesa napravi ćufte kalupima od svoje dvije šake“. Tako su pričali, a govorahu i to da Aljo nije davao živ recept od tih ćufti ama baš nikome, tako da je tajna pasala za njim… žali Bože!

Brod ka’ brod, a pogotovo starije lame bile su pune miševa i bakula! Dok su miševi bili diskretniji, od bakula se nisi moga’ odbranit’! Nikome to nije smetalo do onima te bi mi rekli što traže dlaku u jaje! Jedne prilike, bješe skuvao supu za ručak na staro “Berane”! Sjede oficiri i strojari za onaj veliki astal, ne pocinje se ručak dok ne dođe barba, po starom običaju! Kad se okupiše, prvi konobar donese supjernu sa supom, prinese je pred barbom da on zahvati prvi, kako to biva! Kapetan podiže poklopac i odmah ustuknu kad viđe da mu bakula obrnuta pliva po supi! Viknu put konobara: ‘Zovi mi Alja, odma’ da dođe’! Adžo-Aljo nogu pred nogu gotovo hramajući kroz kanjižele dodje do oficirskog salona, pa s vrata upita: “Što je, more, Barba? Koja muka?”. Nit’ se kapetanu lice promijenilo, nit’ je spušta onaj poklopac: “Što je ovo Aljo što pliva po supi?”. Aljo se siroma’ nagnu nad stolom, zagleda u supjernu, pa s dva prsta pokupi onu bakulu i na dva zuba gricnu: “Luk, more Barba, crni luk prženi, očiju mi!”.

Davne 1965, sada davne no tada bliže poslijeratnom periodu i dobu čvrstog komunizma, no sada ovome mome “davno”, kupi “Prekookeanska plovidba” čuvenoga prvoga “Sv. Stefana” popularnog “Sveca”! Bješe to valjda vizija koju je u novije vrijeme pok. Miki Raičević nazvao “Mi spajamo obale” ili tome slično. Birala se tada posada za njega jer je to bio samo takav brod za prevoz putnika, auta, kamiona… Birala se posada, naročito tzv. bijelo osoblje, stjuardese,kuvari, konobari, mali od kamare, od kužine... Komesar bješe pok. Momo Stajkić, kuhinjom je tada dominirao čuveni Silvio Ferrari! 

Adžo-Aljo D. je do tada plovio na neke druge brodove! No kako to biva, sreća se promjeni, dođe u kadrovsku da radi mladi Milovan Orlandić koji će kasnije postati i direktor tog sektora! Nekako uz pomoć Vidovu, ukrcaše Adžo- Alja na “Sveti Stefan” za šefa kuhinje! 

 
Jedne prilike, oprao Adžo-Aljo kuvarsku robu pa je raširio na bo’deck čamaca za spasavanje da se suši! Nekome od pomoraca pade na pamet da mu se osvete za sva zlojela (ne zlodjela no baš ovako), brzo se dogovoriše da na one kockaste kuvarske gaće okinu sve nogavice! Kad viđe Aljo, imade ga kap strefit’, pa onako ljut pravo ode kod barbe! U tom period “Svetac” nije bio samo brod, često su se na njemu održavali partijski sastanci u oficirskom salonu kada je brod noćio u Baru! Stariji se toga dobro sjećaju - bila je to tada atmosfera opisana u onoj čuvenoj lozinci “Vazduh trepti kao da nebo gori”. Takvu atmosferu je moglo samo da zapara nakašljavanje prisutnog narodnog heroja pok. Petra Vojvodića! E, baš u toku jednog takvog se ovo desilo !

“Neznaveni” Adžo-Aljo zakuca na vrata, otvori ih s gaćama u ruke, kad imade što vidjet’, sjedi kapetan kao nevjesta među đeverima, ostali podigoše pogled put njega bez riječi. On, jadan, mucajući poče: “Barba, imam nešto… da… važno, da Vam kažem”. Na ovo njegovo “važno”, svi u salonu ispustiše uvučeni dim od cigara ka’ pod komandom! Barba jadan, ni te, ni ove, jednako mucajući reče: “Aljo, zar ima nešto važnije od partijskog sastanka?”. Adžo-Aljo se već pribra’ od prvog utiska, pa kaže: “Ima, more barba, kako nema, neko mi je o’kinuo nogavice od gaća, evo viđi ge”. Barba je uspio da izusti za zlo svoje samo: “Pa, što je tu važno, naručićemo druge”. Adzo-Aljo se malo pognu, pa, kao da čkilji, reče: “Jes, more Barba, a da su mi noge bile unutra, što bismo onda?”. Sastanak je završen po kratkom postupku, a posada je pričala da su Bokorovića trljali da se povrati.


P.S.
Nekoliko godina prije no će se upokojiti, čika Milovan Orlandić mi je ispričao još jednu priču o Drekovićima! Rekao mi je da su se on i pok. Savo M. podigli u Drekoviće ka’ njihova čeljad! Pričao mi je da, kad se ženio, da mu je pored Marka i Blaža Orlandića ručni đever bio Rizo Dreković! Teško da bi danas to neko mogao da shvati, a još manje to da, kad je stari umirao, ostavio je đeci veliko imanje i amanet! Amanet: “Kad se budete dijelili, nemojte mi zaboravit ona dva sina - neka oni prvo biraju po livadu, pa se onda vi dijelite”. Tako bi!


Danas, kad se pale svijeće za žive, mrtve, i nas pomorce.
capt Vahid M. Sinanović